Detaljni vodič za polaganje stručnog ispita za novo lice za bezbednost i zdravlje na radu
Sve informacije o izmenama zakona, novoj licenci, skupljanju bodova na edukacijama i uslovima za obavljanje poslova savetnika za bezbednost i zdravlje na radu.
Oblasti bezbednosti i zdravlja na radu u poslednjem periodu doživljava korenite promene koje izazivaju veliku pažnju, ali i dozu neizvesnosti među profesionalcima. Centralna tema svih diskusija jeste uvođenje novog zakona, koji po prvi put na sveobuhvatan način reguliše ko, pod kojim uslovima i sa kakvim kvalifikacijama može obavljati ove odgovorne poslove. Suštinska novina jeste da svako ko ima položen stručni ispit ubuduće mora da poseduje adekvatno visoko obrazovanje i posebnu licencu koja se plaća 3000 dinara i važi 5 godina. Ovo je izazvalo burne reakcije, naročito među onima koji su godinama gradili karijeru u ovoj oblasti, a čija formalna diploma ne pripada tehničko-tehnološkim naukama.
Novi propisi unose i obavezu kontinuiranog profesionalnog usavršavanja. Uslov za obnavljanje licence više nije samo protek vremena, već i aktivno prikupljanje bodova koji se sakupljaju na edukacijama. To znači da će svaki savetnik ili saradnik - kako se sada nazivaju lica za bezbednost - morati redovno da pohađa odobrene seminare, obuke i konferencije kako bi dokazao da je u toku sa najnovijim standardima. Iako ovaj sistem podizanja kompetencija deluje logično, za mnoge praktičare sve je otežano novim zakonom, posebno zbog promena u osnovnim obrazovnim zahtevima.
Korenite promene u obrazovnim zahtevima i ESPB kriterijum
Jedna od najkontroverznijih odredbi u nacrtu zakona, koji je bio dostupan na sajtu relevantnog ministarstva, tiče se potrebnog akademskog zvanja. Prema predlogu, poslove lica za bezbednost i zdravlje na radu, odnosno savetnika ili saradnika - kako glasi novi termin - moći će da obavljaju isključivo lica koja imaju 240 ili 180 ESPB bodova iz oblasti tehničko tehnoloških nauka. Ova formulacija je direktno pogodila veliki broj iskusnih profesionalaca koji su završili društvene, pravne ili medicinske fakultete, stvarajući egzistencijalni strah od gubitka posla.
Za studente iz starijih generacija koji nisu studirali po Bolonjskoj deklaraciji, cela tematika oko bodova i nivoa studija je prilično nejasna. Zakon pravi jasan rez: ako nemate fakultet tehničko-tehnološke struke, formalno gubite pravo na direktno obavljanje operativnih poslova procene rizika na terenu. Za mnoge je ovo direktno poništavanje godina učenja i praktičnog rada. Ipak, u svakom zakonskom rešenju postoje prelazni periodi i izuzeci.
Najznačajniji izuzetak predstavlja odredba koja se tiče stečenog radnog iskustva. Lica za bezbednost i zdravlje na radu koja imaju radno iskustvo od minimum 5 godina neće morati da imaju fakultet tehničko-tehnološke struke. Ovo je spasonosna klauzula za gomilu kolega koje nemaju odgovarajuće usmerenje, a koje su decenijama radile na gradilištima, u fabrikama i pogonima. Država je na neki način priznala da se znanje stečeno na terenu ne može tek tako obezvrediti. Međutim, i pored iskustva, svi će, pored stručnog ispita, morati da poseduju i novu licencu.
Licenca, trajanje i ciklus obnavljanja
Procedura je sledeća: licenca se prvi put dobija na osnovu položenog stručnog ispita, dokazanog obrazovanja i potvrđenog iskustva. Kada se izda, ona traje 5 godina. Nakon isteka ovog perioda, ne ide se ponovo na državni ispit, već se proces obnavlja isključivo putem dokaza o stručnom usavršavanju. Da bi se licenca obnovila, mora da se ide na edukacije, i na tim edukacijama se sakupljaju bodovi.
Ovo uvodi potpuno novi koncept u profesiju. Više nije dovoljno položiti jednom i zauvek; potrebno je planirati i finansirati godišnje edukacije. Način na koji će se bodovi obračunavati je još uvek predmet detaljnih pravilnika, ali je jasno da će se za obnovu licence podnositi dokazi o obavljenim dodatnim edukacijama. Za one koji su navikli na stari sistem, ovo može delovati kao nametanje dodatnih troškova, ali za mlade stručnjake predstavlja priliku za kontinuirani rast i standardizaciju znanja.
Iskustva sa polaganja stručnog ispita - Šta očekivati u sali
Sam proces polaganja stručnog ispita ostao je u suštini nepromenjen, iako su ga učesnici uvek opisivali kao izuzetno stresan maraton. Organizacija je precizna. Sve počinje rano ujutru, prozivanjem u 8:50 i pregledom ličnih karata kako bi se utvrdio identitet kandidata. U salu za polaganje ulazi se po troje, dok se za pismeni deo - procenu rizika - svi smeštaju u jednu učionicu. Vreme za izradu procene rizika je ograničeno i iznosi 2 sata.
Profesori koji ispituju su uglavnom ljubazni i poseduju ogromno znanje, ali su rigorozni kada je reč o suštini. Vrlo često su spremni da pomognu ukoliko zastanete ili ne možete da krenete sa odgovorima. Procedura je takva da kada izvučete ceduljicu sa pitanjima, imate nekoliko minuta za pripremu i pisanje koncepta na papiru. Upotreba literature tokom usmenog dela ispita nije dozvoljena, osim odštampane liste opasnosti i štetnosti. Međutim, prilikom izrade pismenog dela procene rizika, komisija obično kandidatima deli dvostrani papir sa ovom listom, tako da nema potrebe nositi sopstvenu. Slušanje polaganja je u praksi dozvoljeno i preporučuje se budućim kandidatima da iskoriste ovu priliku kako bi se upoznali sa atmosferom.
Uporedna analiza prakse: Lista najčešćih ispitnih pitanja
Na osnovu brojnih iskustava, izdvajaju se tematske celine koje se ciklično ponavljaju. Prvi deo ispita obuhvata međunarodno i domaće radno pravo. Tu se gotovo uvek provlače pitanja o Direktivi EU 89/391, odnosno o Ugovoru o funkcionisanju EU i o tome kako je regulisan bezbednost i zdravlje na radu za poslovno nastanjivanje državljana Republike Srbije na teritoriji država članica. Odgovor je uvek da naši radnici rade pod jednakim uslovima kao i radnici članice, bez diskriminacije i marginalizacije radnika koji dolaze iz trećih zemalja.
Drugi nezaobilazni segment su pitanja iz oblasti radnog prava i zdravstvene zaštite. Tu spadaju pitanja o učesnicima u zdravstvenom osiguranju, koja su prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i kome se obezbeđuju prava za slučaj invalidnosti i telesnog oštećenja prouzrokovanih povredom na radu ili profesionalnim oboljenjem. Takođe, detaljno se propituje procedura skraćenog radnog vremena, raspored godišnjih odmora i obavezno upućivanje zaposlenog na ocenu radne sposobnosti.
Kada je reč o praktičnoj proceni rizika, kandidati su se susretali sa različitim radnim mestima: od elektromontera i vodoinstalatera, preko zidara i tkača na razboju, do laboranta i mašinovođe. Ispitivači često traže da se taksativno navedu mere zaštite, a posebno obraćaju pažnju na to da li je kandidat u zaključku pravilno ocenio da li je radno mesto sa povećanim rizikom. Dešava se da komisija insistira na konkretnim brojevima, poput toga koliko lux-a treba da ima osvetljenje radne prostorije ili koje su granične vrednosti za izlaganje buci i vibracijama.
Tihi ubica na radu: Procena rizika u sivoj zoni
Jedna od tema koja se provlači kroz stručnu javnost jeste ogroman jaz između teorije i prakse. Često se dešava da se u procenama rizika, rađenim po Kinney metodi, rizik veštački umanjuje kako bi se udovoljilo poslodavcima. Postoji veliki broj svedočenja gde su inženjeri bili pritisnuti da nivelišu procenu, odnosno da prikažu verovatnoću povrede manjom nego što ona realno jeste. Paradoks je što su ljudi koji su radili takve procene na kraju snosili odgovornost kada bi se ispostavilo da je povreda u praksi mnogo verovatnija.
Ovo je posebno izraženo na gradilištima. Često se citira primer gde je lice ukazivalo na neophodnost protivpadne opreme, da bi mu šef smene zapretio u fazonu "ti radiš za nas, a ne mi za tebe". U tom haosu odgovornosti, spoljne agencije koje poslodavci unajmljuju da vode brigu o bezbednosti često postaju nemoćne pred nalozima investitora. Optimalno rešenje je da lice za bezbednost bude integrisano u samu firmu, jer tako nema prebacivanja odgovornosti i "sivih zona". Problem praštanja procedura je sistemski, pa i najkvalitetnija oprema gubi smisao kada je radnici ne koriste jer im "smeta šlem" ili "im je vruće".
Priprema ispita: Skripte, obuke i tehnike učenja
Zbog obimnosti gradiva koje podrazumeva poznavanje preko sedamdeset različitih pravilnika, zakona i uredbi, tržište je preplavljeno različitim priručnicima i skriptama. Mnogi kandidati postavljaju pitanje da li je neophodno ići na pripremne obuke. Iskustva pokazuju da obuka nije neophodna za izlazak na ispit, ali može biti od velike pomoći onima koji nisu iz struke. Na primer, priprema u firmama specijalizovanim za edukaciju pokazala se korisnom jer se na njima razjašnjavaju sve nedoumice i daju praktični primeri za izradu procene rizika.
Što se tiče literature, popularni su priručnici izdavani od strane poznatih instituta za primenjeno upravljanje znanjem, kao i starije publikacije poznatih autora u ovoj oblasti. Međutim, zbog čestih izmena zakona (posebno onih iz 2018. i 2019. godine), savetuje se oprez sa starijim materijalima. Neki pravilnici, poput onog o merama bezbednosti i zdravlja na radu u šumarstvu, zvanično su izbačeni sa liste, dok su uvedeni novi, poput Pravilnika o merama za bezbednost i zdravlje na radu za vreme trudnoće i dojenja. Zato je najpouzdanija metoda direktno čitanje propisa sa zvaničnog sajta uprave.
Specifične nedoumice sa foruma: Od tkača do kesonskih radnika
Kroz razgovore kandidata, izdvajaju se neke konkretne nedoumice koje zbunjuju i iskusne. Jedna od njih je pitanje da li je tkač na razboju radno mesto sa povećanim rizikom. Iako intuicija i poznavanje buke koju razboj pravi (tolike da se radnici sporazumevaju znacima) govore da to jeste izuzetno opasno, formalne procene često pokazuju suprotno. Ukoliko se u računici stavi da su posledice ozbiljne, ali da je verovatnoća mala zbog zaštitnih mera, dobija se rezultat koji ukazuje na mesto sa malim rizikom. Ovo otvara staru polemiku o razlici između teorije i prakse.
Druga česta nedoumica tiče se rada u kesonima i nadpritiska. Pitanje normalnog i nadpritiska za rad u kesonu zbunjuje, jer pravilo kaže da rad u kesonu uvek podrazumeva boravak u sredini sa nadpritiskom, a granične vrednosti za ulazak i izlazak (dekompresiju) su strogo tabelarno propisane u pravilnicima. Tu su i pitanja o opasnostima od eksplozivnih atmosfera, gde se traži poznavanje zona opasnosti (0, 1, 2 i 20, 21, 22) i dozvola za rad.
Sudbina diplomiranih menadžera bezbednosti i društvenih smerova
Veliku grupu pogođenu novim propisima čine oni koji su završili fakultete bezbednosti, koji spadaju u društveno-humanističku grupu. Postavlja se pitanje: da li završetkom master studija iz oblasti tehničkih fakulteta mogu "oprati" svoju diplomu menadžera bezbednosti i postati vidljivi u sistemu? Odgovor je složen. U praksi, poslodavci koji drže do sistema, posebno u procesu revizije, traže da lice ima ili tehničku ili pravnu osnovu. Diplomirani pravnici ili inženjeri zaštite na radu su u prednosti jer poseduju minimum znanja za tumačenje i uređenje pravnih odnosa.
Međutim, iako je fakultet bezbednosti u startu bio zamišljen za menadžerske, a ne za terenske tehničke poslove, promena zakona ih tera u nezavidnu poziciju. Njihova kompetencija leži u upravljanju rizikom, pravnom aspektu i reviziji sistema, a ne nužno u procenjivanju statike skele. Očekuje se da će ubuduće doći do jasnog raslojavanja između savetnika (tehničke struke) i menadžera za upravljanje sistemom bezbednosti, što bi konačno trebalo da podigne ovu oblast na viši nivo.
Praktični saveti za lakše polaganje i izbegavanje zamki
Zlatno pravilo za polaganje je ostati potpuno smiren, jer komisija ceni koncizne odgovore bez previše filozofiranja. Za pismeni deo, procenu rizika, ključno je ne zaboraviti zaključak o tome da li je radno mesto sa povećanim rizikom ili nije. Ako se radi sa povećanim rizikom, obavezno se moraju primeniti i opisati preventivne mere. Postoji mnoštvo primera gde su kandidati padali jer nisu taksativno naveli mere zaštite, čak i kada su ih opisivali u narativu.
Kada je reč o pravilnicima, imperativ je znati granične i akcione vrednosti. Na primer, za buku se mora znati da je granična vrednost 85 dB, donja akciona 80 dB, a gornja akciona 83 dB. Za osvetljenje na gradilištu, 120 lux-a na prilaznim putevima i 250 lux-a na mestu intenzivnog rada. Ove brojke su eliminatorne; ako ih ne znate, džabe sve ostalo. Takođe, treba obratiti pažnju na pravilnik o mladima, pravilnik o prvoj pomoći i broj tuševa po zaposlenom, što su često pitanja koja se izvlače na ceduljicama.
Finansijski aspekti i administracija
Proces prijave za polaganje stručnog ispita podrazumeva podnošenje odgovarajućih obrazaca (obrazac 1a) u ministarstvu, uz uplatu pune takse koja je u prethodnom periodu iznosila oko 12.000 dinara, uz dodatne administrativne takse za uverenje. Ukoliko kandidat položi samo opšti deo ispita, a padne posebni (pravilnike), pri sledećem izlasku plaća se 70% pune cene ispita, što predstavlja značajnu uštedu. S obzirom na trenutnu epidemiološku situaciju, termini za polaganje se neretko pomeraju i grupišu, pa se često dešava da se čeka i po tri meseca od datuma prijave. Uvođenje nove licence doneće i obaveznu godišnju članarinu ili taksu za obnavljanje, čime će ukupni troškovi bavljenja ovom profesijom značajno porasti.
Zaključak: Neizbežnost profesionalizacije struke
Jasno je da je oblast bezbednosti i zdravlja na radu na prekretnici. Prelazak sa sistema u kome je "svako sa bilo kakvom diplomom mogao da radi procenu" na sistem stroge akademske selekcije i kontinuiranog usavršavanja je bolan, ali po mnogima i neophodan. Crna statistika povreda na radu, gde se Srbija i dalje visoko kotira u Evropi, ne ostavlja mnogo prostora za improvizaciju.
Za sve one koji se trenutno nalaze u limbu, čekajući da vide da li će njihov fakultet ili godine iskustva biti priznate, najvažnije je ne paničiti i konstantno raditi na sebi. Bez obzira da li ste stari vuk sa 15 godina staža na gradilištu ili sveži student tehničkog fakulteta, tržište će u budućnosti sve više ceniti samo dve stvari: validnu licencu i dokazano znanje stečeno putem akreditovanih edukacija. Zato je priprema za ispit, bez obzira na skripte i metodu učenja, samo prva stepenica na dugom putu profesionalnog razvoja u sistemu bezbednosti i zdravlja na radu.